О књизи: 2012 / "Глас чудовишта" је прича о 13-годишњем дечаку по имену Конор О'Мели, који живи са његова смртно болесна мајка. Његов отац је са новом породицом отишао у Америку, бака је све млађа и уопште не разуме Конора, а у школи се скоро сви, осим групе хулигана који малтретирају дечака, труде да га не примећују. А онда у 12:07 ноћу чудовиште долази код Конора... „Глас чудовишта” није добра бајка, иако је намењена деци и учи их правим стварима. „Глас чудовишта“ није сасвим забавна књига, иако се чита у једном даху. „Глас чудовишта“ говори деци о стварима о којима родитељи обично не разговарају са њима. Управо таква треба да буде квалитетна књижевност за децу. Занимљиво је да је Британско удружење библиотекара дало Гласу чудовишта старосну оцену „девет и више“, али у руској стварности такве књиге нису написане чак ни за шеснаестогодишњаке роман није припадао Патрику Несу. Првобитну идеју осмислила је позната енглеска списатељица Сиобхан Дауд када је била смртно болесна. Није имала довољно времена да напише роман, али је идеју рекла свом уреднику, који је такође радио са Несом. Као резултат тога, Патрик је креирао књигу у потпуности у свом стилу, али користећи Даудову идеју као основу. Па, шта је овде заплет? Нема ту приче као такве. Замењен је низом епизода кроз које се откривају промене које се дешавају Конору. У ствари, нема ни хероја - не видимо уобичајене описе било чијих ликова, укључујући и самог Конора. Међутим, сами појединачни призори и реакције ликова формирају целовите слике пред очима читалаца. Ауторов стил заслужује посебну пажњу: кратке исецкане реченице, мало описа – све тако да се чак и језик „Гласа чудовишта” издваја од традиционалних дечијих књига. У супротности са приказом Коноровог сивог живота су светле приче чудовишта – на први поглед обичне бајке, али са нестандардним завршецима који вас терају да размислите и преиспитате суштину ових прича. Исправније би било назвати их параболама, чији је морал далеко од хришћанских, или дечијим хорор причама, као што су биле у оно време када младе душе нису биле заштићене од суровости и реалности света око себе искрен разговор са децом је реткост. На пример, херојски принц који је починио убиство, који је „рекао да је то учинио за добро краљевства“ и тврдио да је смрт „помогла да се уништи велико зло“ није најтипичнији лик у бајкама. Релевантни су и коментари самог чудовишта о бајкама: „Краљевства добијају принчеве које заслужују. Али најважнија ствар је коначна прича - она ​​због које је чудовиште дошло код Конора. Питања породичних вредности, страха од непознатог, пријатељства и непријатељства, али пре свега живота и смрти, која су актуелна за младог хероја, представљена су не уопштено и безлично, већ на дубоко индивидуалан начин. На крају крајева, „Глас чудовишта“ није књига коју чита цела породица. То ће изазвати сопствене, веома личне емоције код свих..